Intervju

Dobar revizor je timski igrač!

Biljana Bogovac
partner u kompaniji PricewaterhouseCoopers za Centralnoistočnu Evropu

Biljana Bogovac je partner za Centralnoistočnu Evropu kompanije PricewaterhouseCoopers, koja je jedna od četiri najuspešnije revizorske kuće na svetu. Najveći ponos joj je to što pored uspešne karijere ima i troje dece. U svojoj kompaniji poznata je po tome što sve rešava osmehom. Tu je uvek za svoje kolege, voli da pomogne, posavetuje i podeli iskustvo s mlađima…

Biljana je sertifikovani ovlašćeni računovođa, član Instituta ovlašćenih računovođa Australije i licencirani ovlašćeni revizor, član Komore ovlašćenih revizora Republike Srbije, Instituta sertifikovanih računovođa Crne Gore i član Upravnog odbora Srpske asocijacije menadžera. Mentor je mnogim mladim ljudima što u svojoj kompaniji što van nje.

 

Bavite se revizijom 17 godina. Kako su izgledali vaši poslovni počeci i kako ste se opredelili za ovu oblast poslovanja?
– Posle završetka fakulteta u Australiji počela sam da radim u tada najvećoj svetskoj revizorskoj kući Arthur Andersen. S vremenom sam veoma zavolela taj posao zato što je veoma dinamičan i omogućava svakodnevni kontakt s mnogo ljudi. Dopada mi se to što ulazim u poslovne probleme i finansijske analize preduzeća koje posluju u različitim privrednim granama. Revizija takođe podrazumeva i timski rad i često menjanje tima u kom se radi i upravo ta raznolikost zadržala me je u tom poslu. Jer baš kad mislite da ste dosta naučili i savladali suočite se sa novim izazovom, i tako neprekidno.

Koje su osobine i znanja važni da bi neko bio dobar revizor?
– Važno je dobro poznavanje računovodstva i osnovnih ekonomskih znanja. Dobar revizor trebalo bi da bude analitičan, da ima dobru moć prosuđivanja, povezivanja podataka, razumevanja i sklapanja kompletne slike iz mnoštva detalja. Osoba mora da bude timski igrač i dobra u komunikaciji s ljudima jer je reč o poslu koji se radi u timu i s mnogo različitih klijenata.

Koji su najveći izazovi u radu s velikim multinacionalnim korporacijama, a koji s domaćim kompanijama?
– Multinacionalne korporacije imaju veliku prednost zbog toga što poseduju znanja i iskustva iz različitih delova sveta, a potom ta znanja donose na lokalno tržište. Za njih je izazov kako da ta globalna znanja primene na lokalnom tržištu, koje je vrlo specifično, kao i prilagođavanje lokalnoj regulativi i propisima, ali i mentalitetu. Lokalne firme imaju drugačije izazove, one bi trebalo da obezbede rast, izlazak na strana tržišta, ali su ograničene nemanjem dovoljno resursa i znanja o korporativnom upravljanju koje multinacionalne firme imaju. Domaćim kompanijama nedostaje i transparentnost u izveštavanju.

Šta bi bili vaši saveti direktorima preduzeća za uspešno poslovanje?
– Veoma je važno da direktor ume da upravlja ljudskim resursima, kao i da obezbedi dovoljan kvalitet finansijskih informacija na osnovu kojih će donositi poslovne odluke. U današnje vreme bitno je da bude inovativan jer se stvari menjaju velikom brzinom. Tehnološke promene i digitalizacija utiču na poslovanje ogromnog broja firmi. Direktor takođe treba da bude svestan da, ukoliko nema potrebna znanja, mora oko sebe da okupi tim ljudi koji ta znanja poseduju.

Radili ste istraživanje među srpskim direktorima. Kakav je zaključak, šta njih najviše brine?
– Ovogodišnje istraživanje pokazalo je da su direktori u Srbiji vrlo optimistični i da očekuju rast. Razlog za to bio je rast postignut u Americi, rast na berzama, kao i rast u evro zoni, pa je sve skupa delovalo vrlo optimistično. Domaće direktore najviše brinu geopolitičke krize, nestabilan rast u zemlji, a prvi put ove godine, osim zbog brzine tehnoloških promena, zabrinuti su i zbog opasnosti od visokotehnološkog kriminala.

U PwC-u organizujete i obuke za primenu međunarodnih računovodstvenih standarda i međunarodnih standarda finansijskog izveštavanja, PwC akademiju… Koji su ključni ciljevi vaših obuka?
– Ključni ciljevi bili su da podelimo svoja znanja s klijentima na lokalnom tržištu. Kao pružaoci savetodavnih usluga i revizori vrlo često znamo da kritikujemo klijente zbog nepostojanja procedura i manjkavosti u finansijskim izveštajima, ali svesni smo da bi bilo svrsishodnije da ta svoja znanja podelimo s njima na proaktivan način i da im pomognemo da budu uspešniji i bolji. PwC akademija bila je izuzetno veliki pomak u našem poslovanju. Godinama vlada velika potražnja za našim treninzima jer su veoma kvalitetni. Pružamo obuke iz međunarodnih računovodstvenih standarda, međunarodnim standardima revizije, ali se bavimo i menadžment veštinama. Posebno smo ponosni na program mini MBA, koji izuzetno dobro funkcioniše i kroz tu školu prošlo je oko 500 polaznika.

Kako izgleda raditi u jednoj od najznačajnijih svetskih revizorskih kuća?
– Rad u timovima s mladim ljudima je inspirativan i divan. U našoj kompaniji omogućen je i pristup globalnim znanjima. Vrlo je lepo gledati mlade ljude kako se razvijaju u odlične i uspešne profesionalce. Mi smo svi zajedno navikli na opuštenu atmosferu, i kada odu, ljudi najčešće komentarišu da im baš to nedostaje.

Šta je potrebno da bi se postalo partner?
– Zaista je trebalo dosta rada i truda. Partner u PwC-u ne postaje se baš tako lako. Partner znači da ste suvlasnik firme, a ja sam partner u Centralnoistočnoj Evropi. Upornost, fokusiranost na cilj, a pre svega ljubav prema poslu, dovela me je do toga. Meni je veoma pomoglo iskustvo iz Australije, radila sam i u Indiji. Bila sam veoma otvorena za sve što mi se na putu pružalo kao mogućnost za razvoj. U karijeri sam uvek imala mentora (tzv. kouča) koji mi je pomagao da se lično razvijam i napredujem. Pomagalo mi je i to što imam uspešan tim jer bez uspešnog tima nema ni lidera.

Na koji način birate svoj tim?
– To se prirodno desi. Ja ih ne biram, oni sami izaberu svoj put i trudim da se lepo uklopim u taj tim. Pomažem im da se razvijaju, rastu i svima dajem šansu. Članovi mog tima najčešće su oni mladi ljudi koji imaju otvoren pogled na stvari. To su ljudi koji su spremni da slušaju, uče i da se stalno unapređuju.

Kako organizujete svoje vreme i usklađujete sve obaveze?
– Pokušavam da ne pravim veliku razliku između poslovnog i privatnog. Ako u toku radnog dana treba da uradim nešto privatno, ne osećem grižu savesti jer znam da ću to veče raditi od kuće ili ću uraditi kad to bude moguće i bude potrebno. Kada sam dozvolila da sve to bude bez ograničenja, postalo mi je lakše. Nije uvek bilo lako, pogotovo kad su deca bila manja ali uspela sam uz podršku supruga.

Šta je za vas uspeh?
– Za mene je uspeh osmeh na licu svaki dan, kada je čovek srećan i zadovoljan sobom i onim što radi. Ja baš volim svoj posao i ako ikada budem prestala to da osećam, odmah ću otići, jer mislim da nema uspeha kada se oko nečega mučiš. MN